Ko su novosadske krvopije?

Kako koji dođu na vlast tako dižu poreze,znači svi političari su krvopije.

Setite se samo koliko je do pre samo dve-tri godine bilo lakše postaviti se u celokupnoj srpskoj političkoj močvari. Potrebno je bilo samo otići na portale tzv. „Druge Srbije” i pročitati šta neprijatelji misle o nama. Tako bismo se svi iščuđavali različitim stvarima koje smo pronalazili na Peščaniku, E-novinama, a bogami i na televiziji B92. Danas je to jedna kredibilna televizija, a ovi portali ništa drugo do kopije portala mejnstrim medija.Igra je gotova, sada razmišljamo kao neprijatelj, zato nas ovi sadržaji više i ne uzbuđuju. Doduše, ima i onih koji razmišljaju poput neprijatelja pošto su umorni od borbe.

Njih treba razumeti, nije lako zadržati energiju, snagu i veru, a biti na socijalnom dnu. I tako smo se konačno prepustili.Pošto je drugosrbijanska elita uspela da zauzme sve ključne pozicije u medijima, školstvu, državnoj upravi, vlasti i opoziciji, red je da zaključimo da borbu više nije moguće voditi unutar sistema. Svaka unutarsistemska borba sada samo je zavaravanje. Tu se radi ili o uzaludnoj borbi ili o pukoj borbi za vlast, uticaj i novac. Bavljenje politikom unutar sistema danas je bavljenje rejtingom. A više rejtinga znači više novca u džepu i sigurnu budućnost.

Tako smo došli do toga da nam godinama unazad o tome koliko smo radni i orni govore neradnici. Ubeđuju nas oni koji su na državnim jaslama da od državnih jasala nema ništa, a oni bez dana radnog staža nas podučavaju vrednostima kapitalizma. Sve je to jedna velika predstava za dokone, omađijane i naivne, a život za one koji u predstavi učestvuju. Zbog interesa Srbije raspodeliše funkcije na svim nivoima. Zbog interesa Srbije nova koalicija u Beogradu ukida svaku novčanu pomoć višečlanim porodicama i ukida popust na upis u vrtiće, a zatim se bori protiv bele kuge na stranicama medija.

Međutim, nema to nikakve veze sa tim ko je na vlasti. Ne zna se ko je gori, vlast ili opozicija. Ovde se radi o tome da je celokupna srpska politika obična prevara, da živimo u dirigovanom sistemu u kojem je sve sistemsko unapred determinisano. Unutar sistema se samo možemo boriti za vazduh na poljima poput obrazovanja i kulture i to u vrlo ograničenom obimu za šta niko još uvek nema ni snage ni hrabrosti. Sve ostalo ostaje isto, te se tako glasanje na izborima svodi na dilemu hoće li Pera Perić iz stranke „a“ dobiti zaposlenje ili Miki Mikić iz stranke „b“.

Teška dilema, plačem nad sudbinom obojice. Stranke su postale agencije za zapošljavanje, i to ne toliko uspešne, previše nezaposlenih, premalo poslova, a previše funcionera sa po deset plaćenih funkcija.Ta „naša elita“ se već dugo, dugo, boji sopstvene senke, a kamoli sekretara ambasade zapadnih država. Mi uporno sanjamo kaznene ekspedicije sa zapada koje su došle da unište i ovo što nam je ostalo, kao mitske sile koje su uništile Sodomu i Gomoru. Naša elita proriče kraj i nadolazeću katastrofu već godinama dok narod gleda ovu nesreću u Ukrajini i shvata da će ishod te borbe odrediti sudbinu sveta, sveta koji sve više liči na brod ludaka, koji su psihopate i sociopate, ali ne i ludi.

Većini Srba je danas jasno na šta liči zapadni svet, šta je zapravo međunarodni poredak i kakve su to „humanističke” vrednosti. Ova lakrdija od licemernog sveta sa još licemernijim elitama koja se igra tuđim kulturama, državama i životima je počela toliko da zaudara da su to i pojedinci počeli da osećaju. To, doduše, i nije tako loše, sistem je počeo sam sebe da prepoznaje kao problem.

Na svu tu lakrdiju smo, kao i svaka kolonija koja ne odlučuje sama, nakon domaće oktobarske revolucije pohrlili u EU. Šta košta nek košta. Isporučili smo dotadašnjeg predsednika države, ceo vojni i policijski vrh, pohvatali Mladića i Karadžića, faktički priznali Kosovo, Raškoj oblasti smo ukinuli to ime, pustili smo čak i da nam strane bubamare pojedu domaće, a i finansirali strance da dođu, kupe našim novcem naše fabrike i izrabljuju domaću radnu snagu.Prolaze godine, EU je ostala nedosanjani san, a Srbi i dalje mantraju o tome da li je moguća i Kosovo i EU, i Rusija i EU, i Srbija i EU.

Niti nam ko nudi ulazak u EU niti smemo da odbijemo. Ako nam ponude, završićemo kao zemlje u okruženju – bićemo još jadniji nego kada smo ušli. Ako nam ne ponude, moraćemo da nastavimo da pokušavamo. I tako je EU, koja je i sama obična ispostava SAD, naš jedini i bespogovorni geostrateški cilj u kojem smo zamišljeni kao deponija i crna rupa Evrope u koju ulaze i preko noći i državljanstva dobijaju neželjeni imigranti svih zapadnih država koji ni ne znaju gde je Srbija na karti, a iz koje svi koji nešto vrede izlaze i odlaze zauvek, tražeći sreću negde na Zapadu postajući sve samo ne Srbi.

Ovde će ostati strani imigranti, azilanti, domaći izdajnici i stara garda koja još uvek sanja 19. vek i daleko jednostavniji život u kojem se sve jednostavnije moglo isplanirati.Ipak, vrhunac bezobrazluka i licemerja je poslednji zahtev EU u kojem se od nas traži da slučajno ne pokušamo da ekonomski napredujemo povećavši svoj izvoz u Rusiju. I, naravno, srpska elita i na to pristaje, hajde kažu, nećemo subvencionisati izvoz.Pa jeste, ipak je vrhunski interes Srbije da bude članica EU, i to siromašna, a ne bogata članica EU. Kome to treba? Sigurno ne samoj EU.

Postoji ona stara dilema – da li je bolje prekinuti 10-godišnju vezu i time izgubiti 10 godina života ili ne prekinuti i izgubiti bar još deset?Odgovor je takav da je sasvim jasno da je celokupna srpska strategija zasnovana na logici – strah nas je, moramo, nemamo kud. Doduše, dobra je vest da nismo uveli sankcije Rusiji, što znači da još ima nas u nama.Svi mi shvatamo da je teško priznati sebi da je period demokratske slobode nakon rušenja Miloševića lažan. Međutim, on jeste lažan. Ovo je obična simulacija slobode. Mi više nemamo državu niti kapacitet, nemamo ni na kratak ni na srednji rok nikakvu budućnost, a svetske prilike nam ne idu naruku.